Marija Veselinović

Vizantijskim tihovanjem na putu ka Večnosti

Razgovor sa Aleksandrom Marićem

Aleksandar Marić (1973), Beograd. Pesnik, esejista, Vizantinac. Do sada je objavio osam knjiga pesama, priredio izbore iz poezije više pesnika i preveo sa bugarskog knjigu pesama Romana Kisjova Hodočasnik svetla. Urednik je za poeziju u Centru za afirmaciju stvaralaštva  ,,POETIKUM“. 

1. Za Vizantiju kažete da je ime duha koji sveprožima nasleđe svih koji bejahu oplemenjeni kulturom koju zračila je negdašnja romejska imerija, slobodno možemo sa njim u simvoliku svake vrste, u molitvu, pogotovo u pesmu. Šta je to što u Vama Vizantija budi pa joj se vraćate? Na koji način nalazite inspiraciju u Vizantiji?

Da, citirali ste autopoetički tekst koji je nastao za potrebe promocije moje knjige Vizantijski višeboj. Ako govorimo o Romejskom carstvu, koje je ustvari bilo Istočno rimsko carstvo, njegov doprinos civilizaciji kakvu sada poznajemo je nemerljiv. U njegovim okvirima se sva antika, mogu da kažem ispunila, bilo kroz uređenje države, bilo kroz vojne doktrine, ali najveći značaj je taj što je ova kultura uzela u obzir sve dotadašnje doprinose filosofiji, nauci, religiji  i umetnosti i obožila ih, ohristovila. Takvu ohristovljenu kulturu i umetnost i to u vreme njene zrelosti, primamo i mi, kao narod i sledujući njoj uspeli smo da damo i iznedrimo i svoj lični pečat. Iako to nije bilo vreme individualizma, traganja za ličnim izrazom pojedinca, narodi su imali priliku da, svaki iz svoje duše, matrice daju novi lik kanonu koji je bio zadat. Ali dok o ovome govorimo, moramo imati na umu da su se Srbi u to vreme smatrali narodom na zapadu, i da odnos srpskih država u raznim periodima nije bio sasvim idiličan. Ali mi na početku dajemo  istoriji umetnosti Rašku školu, da bi u velikom usponu za vreme kralja Milutina imali Dvorsku školu, a potom u poslednjem našem srednjovekovnom proleću iznedrili smo i Moravsku školu. Sve to je pratila i pisana reč, koja se takođe ugledala na vizantijsku književnost, ali je kao i ove arhitektonske škole imala i svoje crte. Glavna potka te književnosti bila je molitva, i bilo je sozercanje i zapisivanje života svetih i života kraljeva, koji se prepliću. 

U drugoj polovini dvadesetog veka pesnici ponovo otkrivaju ovu književnost i to baš u jeku borbe za slobodni stih koju su u privim redovima vodili Vasko Popa i Miodrag Pavlović. Njih dvojica su, pojavu prevoda stare književnosti  na savremeni jezik doživeli kao otkrivenje i odmah napravili vezu modernog izraza sa drevnim. Pavlović preko Antologije srpskog pesništva, koja počinje sa Svetim Savom kao književnikom, a Popa kroz zbornik Jutro misleno, koji je sastavio od poetičnih delova iz dela Svetog Save i Stefana Prvovenčanog, prelomivši ih u pesme slobodnog stiha. Tako je slobodni stih dobio drevnost. Naravno najviše u pevanju Vizantije došao je Ivan V. Lalić od koga sam i sam učio o Vizantiji kao jednoj nadnacionalnoj tradiciji prepunoj hrišćanskog duha. Ta tradicija, u potpunosti naša, povezuje nas sa celom tradicijom Mediterana, istoka i zapada. Da ne govorimo o dosezima duha koji neprekidno nadahnjuju i traže da im se ponovo vratimo i pevamo ih.  

2. U knjizi Povratak u Vizantiju naslov pesme glasi Verige straha i slobode. Da li je današnji čovek umetnut u verige straha i slobode i šta je to što ga može osloboditi? Šta je to što ga uistinu čini slobodnim?

Verige straha i slobode je napisana u formi kanona sa prologom. Evo opet oslanjanja i poziva na hrišćansku tradiciju. Ovde se strah i sloboda nalaze uvezani, u stvari, to je naizmenična veza u kojoj strah i sloboda čine jedan lanac, verige. On je DNK unutrašnje borbe čovekove. Za slobodu svake vrste potrebna je hrabrost, ali borbe ne bi bilo da se strah ne pojavljuje. A život svakog čoveka je borba i svakom čoveku se u svakom trenutku odvija drama. To je pitanje spasenja, pitanje svrhe postojanja… 

3. Jedna od Vaših knjiga nosi naslov Junačko tihovanje. Otkuda taj naslov i šta je bio njegov cilj?

Poslužiću se delom autopoetičkog teksta koji prati ovu knjigu. Ona je pokušaj definisanja identiteta srpskog naroda između junaštva i isihazma, u duhu vremena koje je svojevrsni vakuum u kome postoji potez, ali ne i njegova posledica. U ovo, naizgled, nejunačko vreme, i u društvu koje karakteriše prividno odsustvo Boga, prateći smernice koje je naglasio i nagovestio Berđajev, da je Oktobarskom revolucijom započelo Novo srednjovekovlje u kome pitanje vere sve više igra ulogu. Ali pored ovog izvoda podeliću sa vama nešto. Prva pesma ovog ciklusa, koji je prerastao u knjigu, Izvođenje apostola Petra, napisana je baš na dan Časnih veriga, kada se obeležava čudesno Petrovo izbavljenje iz tamnice. Ideja za pisanje pesme bila je kako bi to izbavljenje izgledalo da se dešava sada, a ne pre dve hiljade godina. Za njom su, sličnom poetikom, ali meni se činilo u drugoj temi nastajale pesme koje su sozercavale kosovske junake, kao da se sve dešava u današnjici. Knjiga se po kompoziciji nije mogla završiti bez Izvođenja apostola Pavla, ovaj put ne iz tamnice bukvalne, već iz tamnice duhovne. Dugo sam bio u nedoumici oko ovoga: Odakle sa svim kosovskim junacima Časne verige Apostola Petra? Sve dok nije došao Vidovdan 2019. i dok nisam na Liturgiji čuo čitanje iz Dela apostolskih i  to baš mesto na kome se opisuje čudesno oslobađanje Petrovo. U tom trenutku otkrila se odakle ta suštinska povezanost Časnih veriga i kosovskog zaveta. Tada je junaštvo prešlo u tihovanje i od tog trenutka krenuo je niz o isihastioma koji su kosovski zavet i definisali i videli kroz prizmu večnosti  

4. Zavapi

Da kamen blizanac

Zakukao ne bi

iz svog loga

Čaure prepotopske

Otvori usta

Za urođenu molitvu

Koja prva reč bi 

(Verige straha i slobode; Povratak u Vizantiju (73 str.)) 

Da li je poezija vapaj i da li Vašom poezijom tvorite molitvu?

Poezija je svakako svedočanstvo. I to svedočanstvo jednog trena u kome se sabiraju suštine (logosi) na jedan neponovljivi način. Ti logosi su nam darovani, ponuđeni da od njih uzimamo i ukrštajući ih stvaramo i nove suštine. Ubeđenja sam da se jedan te isti logos, ideja, nude ljudima širom vaseljene, a da oni koji imaju čulo za njega sa njim ulaze u interakciju, ali opet po slobodi. Ali kome su ti novi sklopivi, građevine duha okrenuti. Da li govore čoveku ili Bogu. Ako govore čoveku onda je to pesma, ako govore Bogu onda je to svakako molitva, ma kako nam na prvi pogled sama ta konstrukcija  delovala. Direktan odgovor na Vaše pitanje, da li poezijom tvorim molitvu, je da, trudim se da reči ne budu prazne, da nema praznog hoda, da ne budu samo ljušture, samo forme, koliko je u mojoj moći.

5. Pesništvo i poezija se menjaju u skladu s vremenom i šta je za Vas poezija?

Poezija je neprekidno uzrastanje, oduhovljenje čoveka. Forme se menjaju, ali se i vraćaju, kao modni detalji, ali suština vrhunske poezije je ista i ona se neprekidno razvija, kako se čovekov duh razvija. Ako postoji degenracija tog duha, onda dobijamo isto takvu poeziju, jer čovek govori od suviška srca, a peva iz preliva duše. 

6. Šta biste poručili mladim pesnicima kao pesnik ali i kao urednik?

Ozbiljan problem sa kojim se sreću mladi pesnici je slabo poznavanje moderne srpske poezije i slabo praćenje savremenih tokova, kao i vezivanje za stare epohe i pokušaj da se izraze suštine na način kako se to nekada radilo. Epoha treba samo da bude nadahnuće ili poziv, ali nikako se ne sme podražavati način i stil pisanja iz prošlosti. Neophodno je svima koji danas stvaraju da poznaju srpsku književnost, pesništvo druge polovine dvadesetog veka i da joj se neprekidno vraćaju. Pored toga, potrebni su uzori, ali treba, koliko je to moguće praviti otklon u odnosu na njihovo delo, izraz i tražiti sopstveni izraz. Mnogi mladi danas pohađaju i škole pisanja i kurseve, što nije samo po sebi loše, ali se dešava da preveliki autoritet učitelja, učenika potpuno zarobi i pretvori ga u glasnika određene poetike, a ne u stvarnog autentičnog stvaraoca.