***

daj mi da nemam

ništa

samo mi daj da sve nestane

samo me preskoči u ovom deljenju

ostavi me nagu i toplu

negde sa strane

zaboravljenu među drvećem

prozirnu

da budem samo zuj pčelinji

da više ne brojim

da se odvojim

tišine mi daj

nevid za viđenja i tumačenja

da budem vera, milost,

čednost nimfi

i dragi kamen strpljenja

Ljuskari à la carte

Danas je padala kiša.

Jeli smo rakove u tišini,

istovremeno odlažući ostatke oklopa sa strane,

ja s leve, ti s desne,

ponekad, čak, i obrnuto,

onda kad nam se ukrste pogledi i poneka misao

koju upijemo salvetom.

Ja s leve, ti s desne strane,

ili obrnuto.

Svejedno. Je.

Kada bih samo smogla snage da oližem prste

umesto da ih potapam u vodu s limunom

kao u katran.

Kada bi hteo samo da privučeš stolicu.

U ovom svetu više ni rublje nije intimno.

***

ne  slikam, ali

imam jednu praznu sobu u kojoj  ostavljam tragove šaka i stopala po zidovima

tako se spajaju bosonogost i potapanje sebe

kako se ne bih udavila

ne spavam ali

jednom davno sam sanjala kako se glava deteta pretvara u jabuku

pa je ja onda grizem

i rekli su mi da to znači da sam

upoznala svoju Lilit

o važnosti tog susreta govori podatak

da detetovu kosu još iskašljavam

ne šetam ali

stalno idem tamo gde me niko ne treba

nema tu kurtoazije

život je krajnje bezobrazan

u gaće se uvlači, pa sad ti

svrši ako smeš

ne govorim, ali

ponekad se usudim da pišem

ako osetim da je jezik rolerkoster

pa bih dala poslednji dinar da se survam, kliznem i zavrištim

iako velike rigidne uši ne shvataju ni krv ni perje

ne letim, ali

često prođem kroz tuđe zatvorene prozore

kao para iz pakla duše

i pišem vam iz te ilegale lažući o

svojim godinama, polu, karakteru, Šopenhaueru i Hamvašu

i sećanju na jednu sebe

jer varljivost je konstanta sveta

ne shvatam, ali

svejedno dajem ljubav jer i prosta deoba

je deoba i neki život iz nje izlazi

ne verujem, ali

opet se molim da me zaobiđe gorčina jer

iako dosta gutam malo varim

i teške su to misli za ovako mršav vrat

pre će se slomiti nego saviti

nemam šećer ali polizaću govna

nemam kartu, ali otići ću

nemam sat, ali vreme je

ne idem u crkvu, ali krst nosim

i brdo je visoko

Mlečni put

Utrnula mi je ruka

I ne mogu da dohvatim knjigu

Koju smo čitali zajedno jednog popodneva,

Zbunjeni

Kao deca uhvaćena u krađi

Trenutka,

Lepljivi od greha i mlečni od radosti.

U knjizi je, sećam se, bila i propusnica

Za spokoj.

Ne mogu da je dohvatim,

Ruka mi je utrnula,

Mislim da je od nezgodnog položaja

Koji sam zauzela

Spram zvezda.

Prolazi vreme ali ništa se ne menja,

Osim osećanja vremena.

Utrnulo mi je srce

I ne znam

Kako da doprem do tebe.